Mehanizmi manipulacije u javnom govoru
Politička komunikacija obuhvata informisanje, obrazlaganje odluka i pridobijanje podrške. Predmet ove analize su govorni postupci kojima nosilac vlasti može da usmeri tumačenje događaja i oteža javnosti da ih samostalno proceni.
Kako se oblikuje značenje političke poruke?
Zato obraćamo pažnju na izbor reči, strukturu rečenica, redosled informacija i kontekst u kojem je poruka saopštena. Značenje političke poruke zavisi i od toga ko govori, kada govori i sa koje pozicije moći.
Manipulativna poruka ne mora da sadrži otvorenu laž. Govornik može da iznese tačan podatak, a da izostavi okolnosti koje menjaju njegovo značenje. Može da istakne povoljne činjenice, dok nepovoljne pominje neodređeno ili im daje malo prostora.
Tako javnost dobija pažljivo oblikovanu sliku događaja. Manipulacija se često nalazi u načinu predstavljanja činjenica i kontekstu koji im je dat.
Podela na nas i njih
Jedan od čestih mehanizama jeste stvaranje podele između „nas” i „njih”. Nosilac vlasti sebe povezuje sa stabilnošću, napretkom i zaštitom građana, dok kritičare vlasti opisuje rečima koje izazivaju nepoverenje ili strah.
Pažnja se tako pomera sa sadržaja kritike na osobu koja je iznosi. Javnost se više ne bavi time koliko je neka tvrdnja tačna, jer rasprava počinje da se vodi o motivima, karakteru ili navodnoj pripadnosti kritičara. Diskreditovanje govornika služi izbegavanju odgovora na njegov argument.
Kada se javni novac predstavlja kao lični poklon
Kada političar kaže „ja sam obezbedio” ili „mi dajemo”, javna odluka vezuje se za njegovu ličnost. To je naročito vidljivo kada se javni novac predstavlja kao poklon vlasti.
Sredstva potiču iz poreza, drugih javnih prihoda ili zaduživanja, a institucije njima upravljaju u ime građana. Funkcioner ne poklanja sopstveni novac.
Izrazi poput „obradovaćemo građane” stvaraju utisak lične velikodušnosti i očekivane zahvalnosti.
Odgovornost se može zamagliti gramatikom. Uspeh se najčešće saopštava uz jasnog vršioca: „izgradili smo”, „povećali smo”, „obezbedili smo”.
Kod neuspeha se koriste formulacije poput „došlo je do propusta” ili „napravljena je greška”. Tako osoba ili institucija koja je donosila odluke ostaje izvan rečenice.
Ko je zaslužan, a ko odgovoran?
Važno je uočiti ko je imenovan kao zaslužan, a čija odgovornost ostaje skrivena.
Izbor reči utiče na to kako će javnost proceniti neki događaj.
Eufemizmi ublažavaju neprijatne pojave. Poskupljenje postaje „usklađivanje cena”, neuspeh se naziva „izazovom”, a ograničenje prava „neophodnom merom”. Promena naziva ne menja posledice odluke, ali može da utiče na reakciju javnosti.
Sličan efekat imaju nejasne formulacije i dugi odgovori koji zvuče sadržajno, a ne pružaju proverljivu informaciju. Takvim govorom se izbegava jasan stav, pa je teže utvrditi šta je zaista obećano i ko za to snosi odgovornost.
Kako prepoznati manipulativni politički govor?
Ton glasa, pauze, gestovi i izraz lica takođe utiču na doživljaj poruke. Smiren ton može da stvori utisak sigurnosti, dok dramatično obraćanje pojačava strah i osećaj opasnosti. Kada se političar predstavlja kao jedini sposoban zaštitnik, značaj institucija potiskuje se u korist poverenja u jednu ličnost.
Važnu ulogu ima i ponavljanje. Tvrdnja koja se neprestano pojavljuje u govorima, televizijskim emisijama i medijskim naslovima postaje poznata.
Poznatost poruke može da stvori utisak istinitosti, iako za nju nisu ponuđeni dokazi.
Ovi mehanizmi nisu prisutni u svakom političkom govoru i ne mogu se pripisati svim političarima. Prepoznajemo ih analizom konkretnih izjava i okolnosti u kojima su saopštene.
Zato je važno da proverimo ko raspolaže novcem o kojem se govori, ko je doneo odluku, koji podaci su ponuđeni i čija odgovornost nije imenovana. Treba obratiti pažnju i na trenutak u kojem se neka tema pokreće, kao i na probleme koji su u međuvremenu potisnuti.
Analiza diskursa pomaže nam da razumemo kako se jezikom usmerava pažnja i oblikuje značenje. Kada prepoznamo te postupke, političku poruku možemo pažljivije da proverimo i samostalnije procenimo.