Механизми манипулације у јавном говору

Политичка комуникација обухвата информисање, образлагање одлука и придобијање подршке. Предмет ове анализе су говорни поступци којима носилац власти може да усмери тумачење догађаја и отежа јавности да их самостално процени.

Како се обликује значење политичке поруке?

Зато обраћамо пажњу на избор речи, структуру реченица, редослед информација и контекст у којем је порука саопштена. Значење политичке поруке зависи и од тога ко говори, када говори и са које позиције моћи.

Манипулативна порука не мора да садржи отворену лаж. Говорник може да изнесе тачан податак, а да изостави околности које мењају његово значење. Може да истакне повољне чињенице, док неповољне помиње неодређено или им даје мало простора.

Тако јавност добија пажљиво обликовану слику догађаја. Манипулација се често налази у начину представљања чињеница и контексту који им је дат.

Подела на нас и њих

Један од честих механизама јесте стварање поделе између „нас” и „њих”. Носилац власти себе повезује са стабилношћу, напретком и заштитом грађана, док критичаре власти описује речима које изазивају неповерење или страх.

Пажња се тако помера са садржаја критике на особу која је износи. Јавност се више не бави тиме колико је нека тврдња тачна, јер расправа почиње да се води о мотивима, карактеру или наводној припадности критичара. Дискредитовање говорника служи избегавању одговора на његов аргумент.

Када се јавни новац представља као лични поклон

Када политичар каже „ја сам обезбедио” или „ми дајемо”, јавна одлука везује се за његову личност. То је нарочито видљиво када се јавни новац представља као поклон власти.

Средства потичу из пореза, других јавних прихода или задуживања, а институције њима управљају у име грађана. Функционер не поклања сопствени новац.

Изрази попут „обрадоваћемо грађане” стварају утисак личне великодушности и очекиване захвалности.

Одговорност се може замаглити граматиком. Успех се најчешће саопштава уз јасног вршиоца: „изградили смо”, „повећали смо”, „обезбедили смо”.

Код неуспеха се користе формулације попут „дошло је до пропуста” или „направљена је грешка”. Тако особа или институција која је доносила одлуке остаје изван реченице.

Ко је заслужан, а ко одговоран?

Важно је уочити ко је именован као заслужан, а чија одговорност остаје скривена.

Избор речи утиче на то како ће јавност проценити неки догађај.

Еуфемизми ублажавају непријатне појаве. Поскупљење постаје „усклађивање цена”, неуспех се назива „изазовом”, а ограничење права „неопходном мером”. Промена назива не мења последице одлуке, али може да утиче на реакцију јавности.

Сличан ефекат имају нејасне формулације и дуги одговори који звуче садржајно, а не пружају проверљиву информацију. Таквим говором се избегава јасан став, па је теже утврдити шта је заиста обећано и ко за то сноси одговорност.

Како препознати манипулативни политички говор?

Тон гласа, паузе, гестови и израз лица такође утичу на доживљај поруке. Смирен тон може да створи утисак сигурности, док драматично обраћање појачава страх и осећај опасности. Када се политичар представља као једини способан заштитник, значај институција потискује се у корист поверења у једну личност.

Важну улогу има и понављање. Тврдња која се непрестано појављује у говорима, телевизијским емисијама и медијским насловима постаје позната.

Познатост поруке може да створи утисак истинитости, иако за њу нису понуђени докази.

Ови механизми нису присутни у сваком политичком говору и не могу се приписати свим политичарима. Препознајемо их анализом конкретних изјава и околности у којима су саопштене.

Зато је важно да проверимо ко располаже новцем о којем се говори, ко је донео одлуку, који подаци су понуђени и чија одговорност није именована. Треба обратити пажњу и на тренутак у којем се нека тема покреће, као и на проблеме који су у међувремену потиснути.

Анализа дискурса помаже нам да разумемо како се језиком усмерава пажња и обликује значење. Када препознамо те поступке, политичку поруку можемо пажљивије да проверимо и самосталније проценимо.