Афере

Како смо од једне од најздравијих природних намирница, коју су користиле чак и бебе, дошли до тога да млеко постане предмет забринутости због афлатоксина?

Гљиве рода Aspergillus, које могу населити житарице, већ деценијама представљају озбиљан проблем за пољопривреду и безбедност хране. Њиховим развојем настаје афлатоксин – један од најтоксичнијих и потенцијално канцерогених микотоксина, који може имати штетне последице по здравље људи и животиња.

Најповољнији услови за развој ових гљива и стварање афлатоксина настају током дуготрајних суша и високих температура, али и услед неправилног складиштења житарица. Комбинација повишене влаге и топлоте у складиштима погодује развоју гљива, што може довести до контаминације великих количина хране.

Пут афлатоксина од контаминираног зрна до млека веома је једноставан. Краве које конзумирају заражену сточну храну уносе афлатоксин Б1, који се у њиховом организму метаболише у афлатоксин М1, а затим излучује путем млека. Иако животиње често избегавају такву храну због непријатног мириса и укуса, то није увек случај. Спречавање контаминације млека могуће је кроз редовну контролу квалитета сточне хране, правилно складиштење житарица и примену превентивних мера. Само здравствено и технолошки исправна храна може гарантовати безбедну производњу млека.

Док српски пољопривредници трпе велике губитке, поједине млекаре одбијају откуп млека чак и када је садржај афлатоксина у оквиру законом дозвољених граница у Србији. Таква пракса мале произвођаче доводи у тежак финансијски положај и доприноси гашењу породичних газдинстава.

Министарство пољопривреде је, после свега, уместо да реши узрок проблема, само повећало максималну дозвољену концентрацију афлатоксина у млеку.

Ко је крив за девастацију српског млекарства и за повећану концентрацију афлатоксина у млеку?

Само две недеље након трагедије на Железничкој станици у Новом Саду, користећи као параван колективни шок друштва пред размерама страдања, највиши представници извршне власти су - тајно, заобилазећи стручне службе и стручну јавност - на седници Владе изгласали неуставне и незаконите одлуке о укидању статуса непокретног културног добра комплексу Генералштаба и Министарства одбране у Београду.

Иако, према мишљењу надлежних конзерватора, ови објекти нису изгубили своју монументалну вредност, спорне одлуке су ипак донете без стручне анализе, без предлога надлежних институција и без икаквог правног основа. Све то како би се отворио пут за изградњу првог Трамповог хотела у Европи, кроз аранжман са Џаредом Кушнером, склопљен без икакве транспарентности према јавности.

Подизање оптужнице против Николе Селаковића представља први случај у историји наше земље да је оптужен министар који се налази на функцији. То показује да су, упркос системској корупцији, наше институције способне да политичаре позову на одговорност - захваљујући напорима и храбрости многих појединаца.

Ко je крив за доношење одлуке о брисању статуса културног добра комплексу Генералштаба и Министарства одбране у Београду – без стручне анализе, без предлога надлежних институција и без постојања законског основа, иако објекти нису изгубили споменичке вредности?

Ко је предузео све извршне радње у ланцу незаконитог доношења одлука, који повезује четири министарства и велики број државних службеника на највишим положајима?

Ко је ометао спровођење правде вршењем незаконитог утицаја на сведоке и поступајуће јавне тужиоце за организовани криминал?

На сајту Пешчаник, 2014. године, Раша Карапанџа оспорио је докторат Синише Малог. Уочено је преузимање садржаја из разних извора, док исти нису наведени у раду. Мали је свој докторат „бранио” на Факултету организационих наука. Малом никада није уручена диплома доктора наука. Прошло је 11 година од тада, а случај још увек није добио судско решење.

Како је Синиша Мали постао доктор наука упркос свим неправилностима у његовом раду?

Дана 17. 3. 2025. године председник Републике Србије Александар Вучић, праћен новинарима, ушао је у јединицу интензивне неге Ургентног центра УКЦС. Том приликом угрожено је здравље изузетно осетљивих пацијената повређених у трагедији у Кочанима, Северна Македонија. Физичким лицима је забрањен улаз у јединицу интензивне неге, а 17. марта је на снази била и забрана посета у УКЦС због актуелне епидемије грипа.

Захтевамо одговорност за овај инцидент и питамо се – ко је крив?

Новембра 2019. откривена је једна од највећих плантажа сканка у Европи - на имању „Јовањица", Предрага Кулувије, код Старе Пазове, које су пре хапшења обилазили и хвалили функционери СНС-а. Зоран Бабић га је назвао „српском причом о успеху", а Александар Вулин, пред камерама је брао поврће и поручио: „Ово је показатељ шта треба да радимо и куда треба да идемо."

Заплењено је скоро четири тоне дроге, а испод земље пронађено десет лабораторија.

Оптужница терети припаднике полиције, БИА и ВОА да су Колувији пружали заштиту, лажна документа и поверљиве податке. Према наводима тужилаштва, припадник БИА Бранислав Радосављевић омогућио му је да користи регистарске таблице Управе криминалистичке полиције, како би дрогу превозио без страха од контроле. Официр ВОА Саша Вујисић направио му је лажно решење по коме је Колувија наводно потпуковник ВОА .

Председник Вучић изјавио је да „очигледно се неко плашио онога што би могло да се чује", коментаришући дужину Колувијиног притвора, а на другом месту је аферу назвао „потпуно измишљеном".

Ко је крив за производњу тона марихуане, за корупцију и лажи?

Саобраћајна незгода на наплатној рампи Дољевац догодила се 31. јануара 2019, када је возило „Коридора Србије“ ударило аутомобил на рампи, усмртивши Станику Глигоријевић и повредивши више особа, међу њима и тадашњег директора Зорана Бабића. Возач Дејан Станојевић осуђен је на четири и по године затвора. Контроверзе је изазвао нестанак два минута снимка надзорних камера, који би, према породици и адвокатима, могао открити све околности незгоде и ко је те ноћи био за воланом.

У августу 2019. Вучић је изјавио да је погледао цео снимак незгоде, назвао га "ужасним", тврдио да Бабић није био за воланом и обећао да ће тражити да снимак буде јавно доступан. У априлу 2021. изјавио је да снимак ипак нема, да га нико није тражио и да га није доставио јер га нико није питао.

Ко је крив за нестанак 2 минута снимка са наплатне рампе?

Ко је крив за смрт Станике Глигоријевић?

На највећем протесту у историји Србије, „15. за 15“, одржаном 15. марта 2025. године у Београду, петнаестоминутна тишина у знак одавања поште страдалима у паду надстрешнице почела је тачно у 19 часова. Стотине хиљада људи у центру града, на Славији, у Улици краља Милана и око Народне скупштине стајале су мирно.

Док је одавање поште трајало, код Скупштине су почели напади на студентске редаре и грађане који су стајали у тишини. Из правца Пионирског парка и са оближњег градилишта према окупљенима су бацане флаше, каменице и пиротехничка средства, док су редари покушавали да спрече сукобе и заштите грађане.

У једанаестом минуту тишине, тачно у 19.11 часова, Улицом краља Милана проширио се изненадан и необјашњен звук, праћен налетом због којег су се окупљени готово истовремено размакли на обе стране улице. Организације цивилног друштва прикупиле су више од 3.000 сведочења људи који су описали исти тренутак и тегобе које су уследиле.

Власт је могућност употребе звучног оружја одмах прогласила лажју, пре независне истраге. Најпре су надлежни тврдили да такве уређаје немају, а затим је потврђено да је МУП још 2021. године купио ЛРАД уређаје и да се један од њих 15. марта налазио код Народне скупштине. Уместо да утврди ко је уређајима располагао и омогући независно вештачење, режим је по потврду сопствене верзије позвао руски ФСБ — једну од служби наследница совјетског КГБ-а.

ФСБ је испитивао уређаје које му је предала полиција, снимке које му је доставила БИА и изјаве које је БИА сама узела од својих припадника, полицајаца и медицинских екипа. Затим је закључио да ЛРАД није коришћен и да је група људи наводно преко телефона синхронизовала размицање како би одглумила напад. Ни сам „руски“ извештај није прошао без трагова који отварају питање где је састављен: у његовој руској верзији, у речи која је требало да означи масу, појавило се српско ћирилично слово „љ“, којег у руској азбуци нема, уз додатне језичке и преводилачке грешке. Такав документ власт је прогласила коначном истином, иако није објаснила ни порекло грешака ни зашто се наводно независна провера заснивала на материјалу домаћих служби чији је рад требало проверити.

Насупрот томе, анализа снимака и сведочења организације „Еарсхот“ оценила је да је веома вероватно дошло до циљаног напада усмереним акустичним средством. Европски суд за људска права наложио је Србији да спречи употребу таквих уређаја против окупљених грађана, док је Комесар Савета Европе у мају 2026. упозорио да, упркос хиљадама достављених сведочења, званична истрага није ни покренута.

Више јавно тужилаштво је потом сумњу усмерило ка нама и грађанима који су јавно говорили о догађају. Као основ за причу о наводној „симулацији“ узело је записник са нашег безбедносног састанка одржаног два месеца раније, у време када протест 15. марта још није био планиран. На том састанку разматрали смо звучне и водене топове, сузавац и друга средства принуде као могуће ризике по учеснике мирних протеста. Тужилаштво данас одговорну припрему за могућу репресију злоупотребљава како би кривицу пребацило на оне који су тој репресији могли бити изложени.

Више од годину дана институције нису утврдиле шта је изазвало масовну панику, али су пронашле начин да истрагу окрену против студената. Режим покушава да од сведока направи осумњичене, а од спорног документа стране службе сопствени алиби. Хиљаде сведочења и снимци догађаја неће нестати због саопштења тужилаштва.

Ко је крив за изазивање страха и панике 15. марта 2025. године у 19.11 часова дуж Улице краља Милана, током мирног протеста и 15 минута тишине у знак сећања на трагично настрадале у Новом Саду?

У Новом Саду 1. новембра 2024. урушила се надстрешница крила Б на Железничкој станици. Са собом је однела 16 живота. Након притисака објављен је тек део документације пројекта, која ни 6 месеци касније, није комплетна. Пројекат прате бројне нелогичности, попут те да радови на станичној згради нису пријављени све до 16. октобра 2024. године, три месеца након свечаног отварања. Био то људски немар или грешка неко мора да одговара за то.

Ко је крив за пад надстрешнице?

14. 2. 2025. године, у Основној школи „Слободан Бајић Паја” у Пећинцима, у току 4. часа у првој смени, пао је део малтера са зида на две ученице 6. разреда. Девојчице нису задобиле теже повреде. Плафон се обрушио директно на њих, те је то трећи пут да долази до повреда услед одваљивања плафона у тој школи, али и даље нема реакција.

Ко је крив за пад плафона у ОШ „Слободан Бајић Паја” у Пећинцима?

Кућа новинара Милана Јовановића запаљена је у ноћи 11. децембра 2018. године, јер се усудио да трага за истином. Због писања о злоупотребама у Општини Гроцка, те ноћи је, док су он и његова супруга Јела спавали, у њихову гаражу убачен молотовљев коктел. Пламен се убрзо проширио и прогутао њихов дом, али није прогутао истину.

Ово није само напад на једног човека, већ покушај застрашивања и утишавања свих који се усуде да се супротставе корупцији.

Зашто је правда за угрожавање безбедности новинара спора, а неретко и недостижна?

Током 2025. године председник Србије Александар Вучић употребио је институт помиловања у два случаја насиља над студентима током протеста, у којима су две студенткиње задобиле тешке повреде.

Један случај односи се на М. С., против које је поступак првобитно вођен због покушаја убиства након што је аутомобилом ударила студенткињу К. В. на Новом Београду.

Други се односи на четворицу активиста Српске напредне странке, окривљених за напад на студенте у Новом Саду.

Час у природи

Први догађај одиграо се 24. јануара 2025. године у Улици Јурија Гагарина на Новом Београду, током средњошколске шетње „Час у природи". На снимцима се види да је К. В. након удара завршила на хауби аутомобила, који је наставио да се креће још неколико метара ка великом броју учесника шетње. Након пада са возила задобила је тешке повреде главе.

Поступак против М. С. најпре је вођен због покушаја убиства. Касније је квалификација дела ублажена на тешко дело против опште сигурности, а предмет је пребачен у Трећи основни суд у Београду. После председникове најаве, донета је одлука о помиловању, чиме је овај предмет окончан.

Палице

Други догађај одиграо се у ноћи између 27. и 28. јануара 2025. године у Новом Саду. Група студената лепила је материјал којим су грађани позивани на протест и блокаду мостова, када су нападнути. У том нападу је студенткињи А. В. поломљена, односно дислоцирана вилица.

За напад су била окривљена четворица активиста Српске напредне странке, у судским информацијама наведени иницијалима К. С., Р. Д., Б. Н. и Д. Н. Теретили су се за наношење тешких телесних повреда и насилничко понашање. Суђење је већ било у току, а А. В. је сведочила о нападу, повредама и последицама које је претрпела. Председник Србије је 2. јула 2025. донео одлуку о њиховом помиловању, чиме је и овај предмет окончан.

Правно спорни део ове афере није постојање института помиловања, већ начин на који је употребљен. Помиловање је изузетан правни механизам који председнику Републике омогућава да поименично одређеном лицу да ослобођење од кривичног гоњења, потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замену казне блажом казном или условном осудом, рехабилитацију, као и укидање или скраћење појединих правних последица осуде.

Употребљено пре судског епилога, помиловање престаје да буде правни коректив и постаје начин да се кривични поступак прекине пре пресуде. У таквој ситуацији суд не добија прилику да до краја утврди чињенице, одговорност и положај оштећених, док политичка одлука преузима функцију коју би у правној држави требало да имају независне институције.

Дугорочна последица је урушавање поверења у једнакост пред законом. Када исход зависи од политичке воље, а не од рада институција, грађанима се поручује да правила постоје само док не засметају политички заштићенима.

Ко је крив за злоупотребу института помиловања?

Током пандемије вируса корона, српске власти су на врло нетранспарентан начин набављале преко потребне респираторе који су служили за одржавање у животу хоспитализованих животно угрожених пацијената. Власт је без јавних тендера и додатних детаља о набавци респиратора прибављала ове инструменте по упитним ценама и упитном квалитету, а често без јавних информација о томе одакле су набављени и где је велики број тих респиратора завршио. 

Упркос реакцији јавности и подношењу кривичних пријава против корупције и злоупотребе јавних средстава, надлежне институције никада нису испитале случај спорних респиратора, њиховог порекла и квалитета. У врло кризној ситуацији смо сведочили обманама и нетранспарентности владајуће странке. Ово је био само један од бројних корака који воде ка неповерењу у државне институције и надлежне органе.

Када ћемо имати право на истину?

Од 2018. године међу стручњацима и грађанима влада забринутост поводом потенцијалне реализације пројекта „Јадар” компаније Рио Тинто. Од тада грађани Републике Србије организују протесте, који свој врхунац достижу лета 2024. Према подацима Архива јавних скупова, 10. августа 2024. године 50 000 људи је било на улицама.

Технологија екстракције литијума из руда, попут јадарита, сасвим је довољан повод за бригу. Масовно кршење закона од стране компаније Рио Тинто, као и ћерке компаније „Rio Sava exploration”, обустављање пројекта 2021. године, а затим поновно настављање са пројектом 2024. године враћањем Просторног плана на снагу, нетранспарентност у раду, дизајнирање закона и прописа како би се једном страном пројекту дао легитимитет у очима јавности, као и апсолутно нефункционисање надлежних институција и министарстава додатно и оправдано стварају страх и неповерење за безбедно спровођење пројекта.

Законске регулативе о дозвољеним концентрацијама тешких метала у води и земљишту су обесмишљене њиховим вишеструким подизањем. Веће количине метала, попут бора, у земљишту и води инхибиторно делују на раст биљака, а код људи доводе до оштећења органа или смрти. Истражне бушотине рудника су довеле до значајног загађења пољопривредног земљишта, подземних вода и река Корените и Јадра.

Пројекат „Јадар” је од стране компаније и појединих државних функционера представљен јавности као кључан за „зелену транзицију” у Србији. Уништавање терена и плодног земљишта, зарад рудника, контаминација река, земљишта, подземних вода и акумулирање токсичног рудног отпада, чије одлагање и даље није потпуно испланирано, не звуче тако зелено. Екстракција литијума из руде је веома захтевна у погледу потрошње ресурса и енергената што такође може довести до акумулације велике количине отпада. Зашто се овакав метод екстракције приоритизује у Србији, када је повољност за минерализацију већа у земљама попут Немачке, Француске, Аустрије, Шпаније?

Литијум-јонске батерије имају ограничен капацитет који временом опада. Највећи део електричне енергије у Србији се добија из термоелектрана (сагоревањем угља ниског квалитета и калоричне вредности) – да ли су заиста потребне литијум-јонске батерије за зелену транзицију? Литијум-јонске батерије само сакривају од потрошача емисију CO₂ У Србији није приоритет коришћење биообновљивих извора енергије и других корака ка зеленој транзицији, већ отварање рудника стране компаније искључиво због европског интереса, што постаје очигледно када се пројекат „Јадар” нашао на списку потенцијалних европских стратешких пројеката у складу са Законом о критичним сировинама. За прву фазу прераде руде користе се огромне количине концентроване киселине. Пруге за теретне вагоне су на граници неупотребљивости и сведоци смо константних хаварија услед изливања и превртања вагона. Транспорт јаке концентроване киселине била би додатна еколошка катастрофа мимо рудника.

У питање се доводи употреба литијум-јонских батерија у будућности.

Изборна ноћ између 24. и 25. априла 2016. године, Херцеговачка улица, само срце Савамале. Десетине људи у црном, лица скривених фантомкама, наоружаних палицама и снажним батеријским лампама, спустило се на тај део града као да преузима територију у рату. За њима су дошли багери. За два сата, колико је трајала целу акција, срушено је око хиљаду квадрата зграда - приватних објеката, ресторана, пословног простора људи који су ту годинама градили нешто своје.

Маскирани мушкараци обезбеђивали су терен и легитимисали пролазнике. Чувар оближњих објеката био је везан и остављен беспомоћан док су багери радили свој посао. Грађани су, ужаснути оним што виде, звали полицију. Полиција - није реаговала. Позиве су преусмеравали на комуналну полицију, а комунална полиција им је одговарала да то није у њиховој надлежности.

Тадашњи заштитник грађана Саша Јанковић утврдио је да је наређење да полиција не сме да изађе на терен стигло „из врха" полицијске команде. Снимци оближње камере, дуги су четири сата и седамнаест минута. На њима се јасно види како багери долазе управо из правца градилишта „Београд на води" - пројекта који ће убрзо постати симбол свега што ова власт представља. На истом снимку види се и тренутак када се гаси улична расвета. 

Бивша супруга Синише Малог, који је у ноћи рушења био градоначелник Београда, је тврдила да јој се Мали, непосредно након рушења, похвалио да је организовао ноћно „рашчишћавање терена" како би уклонио објекте који су сметали изградњи „Београда на води".

Александар Вучић, тада премијер, изјавио је да иза рушења стоји врх градске власти и да је тај неко „комплетан идиот" јер је урадио тако нешто ноћу, уместо усред бела дана.

Од целог тог апарата - оних тридесетак маскираних мушкараца, оних који су наручили багере, оних који су издали наређење полицији да ћути - за све то, до данас, осуђена је тачно једна особа. Горан Стаменковић, тадашњи шеф смене дежурне службе београдске полиције. Казна? - Пет месеци условне за несавестан рад. Чак је и сам касније рекао да је признао јер је добио обећање Дијане Хркаловић за легализацију зграде у Миријеву и унапређење.

Зашто ни Синиша Мали и ни један високи службених МУП-а нису чак ни саслушани?!

Ко је крив за рушење Савамале?

Ко је одлучио да те ноћи закон престаје да важи у Херцеговачкој улици?

Владимир Цвијан, некадашњи генерални секретар Председништва Србије, народни посланик и високи функционер СНС-а, био је један од првих људи из врха странке који се отворено супротставио Александру Вучићу. Крајем 2013. најавио је кандидатуру за председника СНС-а и оптужио Вучића да седнице страначког председништва претвара у састављање спискова за хапшење политичких противника. После сукоба у врху странке поднео је и кривичну пријаву због наводног покушаја физичког напада, напустио СНС, а затим се повукао из јавности.

Његово тело пронађено је 5. јануара 2018. године у Дунаву. Више јавно тужилаштво закључило је да је преминуо услед утапања, да на телу није било повреда које би указивале на кривично дело и предмет је архивиран. Јавност, међутим, више од три године није ни знала да је Цвијан мртав. Информација је доспела у медије тек у марту 2021, када је откривен документ о трошковима обдукције. Његова урна је у међувремену положена на гробљу Лешће, испод плоче на којој је писало само „Владимир“.

Институције су затвориле предмет пре него што је јавност сазнала да он постоји.

Ко је одговоран за три године тишине и како је смрт некадашњег државног и партијског функционера могла да прође без иједног јавног одговора?

Звездан Терзић – оптужен за злоупотребе продаје играча и да је незаконито присвојио 1,1 милион немачких марака. Такође је омогућио да иностране фирме, чије власништво није утврђено, зараде 3,3 милиона. 

Суђење је почело у јануару 2011. године, а Терзић је у међувремену постао директор фудбалског клуба „Црвена звезда“. Учинио је то, како је сам испричао, на инсистирање Александра Вучића, тада првог потпредседника Владе.

Оно је трајало 12 година и за то време одржано је свега 18 пута. Суђење је одлагано због недоласка оптужених, а због промена судија више пута је почињало испочетка. 

Бројна одлагања ишла су наруку Терзићу пошто су застареле две од три оптужбе против њега, што је констатовала судија Ана Трифуновић Ђуричковић кад је у јулу прошле године образлагала ослобађајућу пресуду.

Зашто је суђење одлагано толико пута? Зашто је Терзић током оптужбе добио функцију у фудбалском клубу Црвена Звезда”?

Оливер Ивановић, један од ретких политичара који је на Косову критиковао и Београд и криминалне структуре Српске листе, убијен је 16. јануара 2018. с леђа, са шест хитаца у леђа и ноге, испред своје канцеларије у Северној Митровици.

Месецима пре тога био је мета медијске хајке на ТВ Пинк и у прорежимским таблоидима. 

Главни осумњичени повезани су са безбедносним структурама и криминалом, али никада нису процесуирани.

Хеликоптер Војске Србије полетео је 13. марта 2015. по процедури, али је слетање наређено мимо ње – да би медији могли да сниме долазак бебе из Новог Пазара.

Упркос густој магли и упозорењима, хеликоптер је преусмерен на цивилни аеродром. Постављала су се питања: зашто није слетео на ВМА или у Батајницу? Зашто се летело за Београд, а не за болницу ближу месту несреће?

Одговора нема.

Извештаји су означени као „строго поверљиво”. Министар одбране је наставио каријеру. Више јавно тужилаштво одлучило је да „нико није крив”.

А седам људи, укључујући бебу и два лекара – никада се нису вратили кући.

Александар Нешовић убијен је 12. маја 2026. године у ресторану „27“ на Сењаку, а његови посмртни остаци пронађени су девет дана касније у закопаном бурету код Инђије. Више јавно тужилаштво је 10. јула подигло оптужницу против Саше Вуковића за тешко убиство, док је још пет особа обухваћено оптужницом због сумње да су уклањале трагове и помагале у прикривању злочина.

У средишту афере налази се тадашњи начелник београдске полиције Веселин Милић. Према оптужном предлогу, Милић је био породични пријатељ оптуженог Вуковића, знао је за његов сукоб са Нешовићем и учествовао у договарању њиховог сусрета. Тужилаштво тврди да га је власник ресторана након злочина обавестио да је Нешовић убијен, али да начелник полиције то није пријавио. Сутрадан је, како се сумња, у службену белешку унео неистините податке и изоставио информације о својим везама са актерима случаја.

Тужилаштво је током истраге мењало опис Милићеве улоге: првобитно је био осумњичен и за помагање учиниоцу, тај део пријаве је касније одбачен, али је оптужен за непријављивање убиства и фалсификовање службене исправе.

Како је могуће да први човек београдске полиције сазна за тешко убиство, а да га не пријави? Ко је Милића годинама држао на врху система у којем су се границе између полиције, приватних веза и криминала готово потпуно изгубиле?