Afere

Kako smo od jedne od najzdravijih prirodnih namirnica, koju su koristile čak i bebe, došli do toga da mleko postane predmet zabrinutosti zbog aflatoksina?

Gljive roda Aspergillus, koje mogu naseliti žitarice, već decenijama predstavljaju ozbiljan problem za poljoprivredu i bezbednost hrane. Njihovim razvojem nastaje aflatoksin – jedan od najtoksičnijih i potencijalno kancerogenih mikotoksina, koji može imati štetne posledice po zdravlje ljudi i životinja.

Najpovoljniji uslovi za razvoj ovih gljiva i stvaranje aflatoksina nastaju tokom dugotrajnih suša i visokih temperatura, ali i usled nepravilnog skladištenja žitarica. Kombinacija povišene vlage i toplote u skladištima pogoduje razvoju gljiva, što može dovesti do kontaminacije velikih količina hrane.

Put aflatoksina od kontaminiranog zrna do mleka veoma je jednostavan. Krave koje konzumiraju zaraženu stočnu hranu unose aflatoksin B1, koji se u njihovom organizmu metaboliše u aflatoksin M1, a zatim izlučuje putem mleka. Iako životinje često izbegavaju takvu hranu zbog neprijatnog mirisa i ukusa, to nije uvek slučaj. Sprečavanje kontaminacije mleka moguće je kroz redovnu kontrolu kvaliteta stočne hrane, pravilno skladištenje žitarica i primenu preventivnih mera. Samo zdravstveno i tehnološki ispravna hrana može garantovati bezbednu proizvodnju mleka.

Dok srpski poljoprivrednici trpe velike gubitke, pojedine mlekare odbijaju otkup mleka čak i kada je sadržaj aflatoksina u okviru zakonom dozvoljenih granica u Srbiji. Takva praksa male proizvođače dovodi u težak finansijski položaj i doprinosi gašenju porodičnih gazdinstava.

Ministarstvo poljoprivrede je, posle svega, umesto da reši uzrok problema, samo povećalo maksimalnu dozvoljenu koncentraciju aflatoksina u mleku.

Ko je kriv za devastaciju srpskog mlekarstva i za povećanu koncentraciju aflatoksina u mleku?

Aleksandar Nešović ubijen je 12. maja 2026. godine u restoranu „27“ na Senjaku, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni su devet dana kasnije u zakopanom buretu kod Inđije. Više javno tužilaštvo je 10. jula podiglo optužnicu protiv Saše Vukovića za teško ubistvo, dok je još pet osoba obuhvaćeno optužnicom zbog sumnje da su uklanjale tragove i pomagale u prikrivanju zločina.

U središtu afere nalazi se tadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić. Prema optužnom predlogu, Milić je bio porodični prijatelj optuženog Vukovića, znao je za njegov sukob sa Nešovićem i učestvovao u dogovaranju njihovog susreta. Tužilaštvo tvrdi da ga je vlasnik restorana nakon zločina obavestio da je Nešović ubijen, ali da načelnik policije to nije prijavio. Sutradan je, kako se sumnja, u službenu belešku uneo neistinite podatke i izostavio informacije o svojim vezama sa akterima slučaja.

Tužilaštvo je tokom istrage menjalo opis Milićeve uloge: prvobitno je bio osumnjičen i za pomaganje učiniocu, taj deo prijave je kasnije odbačen, ali je optužen za neprijavljivanje ubistva i falsifikovanje službene isprave.

Kako je moguće da prvi čovek beogradske policije sazna za teško ubistvo, a da ga ne prijavi? Ko je Milića godinama držao na vrhu sistema u kojem su se granice između policije, privatnih veza i kriminala gotovo potpuno izgubile?

Na sajtu Peščanik, 2014. godine, Raša Karapandža osporio je doktorat Siniše Malog. Uočeno je preuzimanje sadržaja iz raznih izvora, dok isti nisu navedeni u radu. Mali je svoj doktorat „branio” na Fakultetu organizacionih nauka. Malom nikada nije uručena diploma doktora nauka. Prošlo je 11 godina od tada, a slučaj još uvek nije dobio sudsko rešenje.

Kako je Siniša Mali postao doktor nauka uprkos svim nepravilnostima u njegovom radu?

Samo dve nedelje nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koristeći kao paravan kolektivni šok društva pred razmerama stradanja, najviši predstavnici izvršne vlasti su - tajno, zaobilazeći stručne službe i stručnu javnost - na sednici Vlade izglasali neustavne i nezakonite odluke o ukidanju statusa nepokretnog kulturnog dobra kompleksu Generalštaba i Ministarstva odbrane u Beogradu.

Iako, prema mišljenju nadležnih konzervatora, ovi objekti nisu izgubili svoju monumentalnu vrednost, sporne odluke su ipak donete bez stručne analize, bez predloga nadležnih institucija i bez ikakvog pravnog osnova. Sve to kako bi se otvorio put za izgradnju prvog Trampovog hotela u Evropi, kroz aranžman sa Džaredom Kušnerom, sklopljen bez ikakve transparentnosti prema javnosti.

Podizanje optužnice protiv Nikole Selakovića predstavlja prvi slučaj u istoriji naše zemlje da je optužen ministar koji se nalazi na funkciji. To pokazuje da su, uprkos sistemskoj korupciji, naše institucije sposobne da političare pozovu na odgovornost - zahvaljujući naporima i hrabrosti mnogih pojedinaca.

Ko je kriv za donošenje odluke o brisanju statusa kulturnog dobra kompleksu Generalštaba i Ministarstva odbrane u Beogradu – bez stručne analize, bez predloga nadležnih institucija i bez postojanja zakonskog osnova, iako objekti nisu izgubili spomeničke vrednosti?

Ko je preduzeo sve izvršne radnje u lancu nezakonitog donošenja odluka, koji povezuje četiri ministarstva i veliki broj državnih službenika na najvišim položajima?

Ko je ometao sprovođenje pravde vršenjem nezakonitog uticaja na svedoke i postupajuće javne tužioce za organizovani kriminal?

Helikopter Vojske Srbije poleteo je 13. marta 2015. po proceduri, ali je sletanje naređeno mimo nje – da bi mediji mogli da snime dolazak bebe iz Novog Pazara.

Uprkos gustoj magli i upozorenjima, helikopter je preusmeren na civilni aerodrom. Postavljala su se pitanja: zašto nije sleteo na VMA ili u Batajnicu? Zašto se letelo za Beograd, a ne za bolnicu bližu mestu nesreće?

Odgovora nema.

Izveštaji su označeni kao „strogo poverljivo”. Ministar odbrane je nastavio karijeru. Više javno tužilaštvo odlučilo je da „niko nije kriv”.

A sedam ljudi, uključujući bebu i dva lekara – nikada se nisu vratili kući.

Dana 17. 3. 2025. godine predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, praćen novinarima, ušao je u jedinicu intenzivne nege Urgentnog centra UKCS. Tom prilikom ugroženo je zdravlje izuzetno osetljivih pacijenata povređenih u tragediji u Kočanima, Severna Makedonija. Fizičkim licima je zabranjen ulaz u jedinicu intenzivne nege, a 17. marta je na snazi bila i zabrana poseta u UKCS zbog aktuelne epidemije gripa.

Zahtevamo odgovornost za ovaj incident i pitamo se – ko je kriv?

Novembra 2019. otkrivena je jedna od najvećih plantaža skanka u Evropi - na imanju „Jovanjica", Predraga Kuluvije, kod Stare Pazove, koje su pre hapšenja obilazili i hvalili funkcioneri SNS-a. Zoran Babić ga je nazvao „srpskom pričom o uspehu", a Aleksandar Vulin, pred kamerama je brao povrće i poručio: „Ovo je pokazatelj šta treba da radimo i kuda treba da idemo."

Zaplenjeno je skoro četiri tone droge, a ispod zemlje pronađeno deset laboratorija.

Optužnica tereti pripadnike policije, BIA i VOA da su Koluviji pružali zaštitu, lažna dokumenta i poverljive podatke. Prema navodima tužilaštva, pripadnik BIA Branislav Radosavljević omogućio mu je da koristi registarske tablice Uprave kriminalističke policije, kako bi drogu prevozio bez straha od kontrole. Oficir VOA Saša Vujisić napravio mu je lažno rešenje po kome je Koluvija navodno potpukovnik VOA .

Predsednik Vučić izjavio je da „očigledno se neko plašio onoga što bi moglo da se čuje", komentarišući dužinu Koluvijinog pritvora, a na drugom mestu je aferu nazvao „potpuno izmišljenom".

Ko je kriv za proizvodnju tona marihuane, za korupciju i laži?

Saobraćajna nezgoda na naplatnoj rampi Doljevac dogodila se 31. januara 2019, kada je vozilo „Koridora Srbije“ udarilo automobil na rampi, usmrtivši Staniku Gligorijević i povredivši više osoba, među njima i tadašnjeg direktora Zorana Babića. Vozač Dejan Stanojević osuđen je na četiri i po godine zatvora. Kontroverze je izazvao nestanak dva minuta snimka nadzornih kamera, koji bi, prema porodici i advokatima, mogao otkriti sve okolnosti nezgode i ko je te noći bio za volanom.

U avgustu 2019. Vučić je izjavio da je pogledao ceo snimak nezgode, nazvao ga "užasnim", tvrdio da Babić nije bio za volanom i obećao da će tražiti da snimak bude javno dostupan. U aprilu 2021. izjavio je da snimak ipak nema, da ga niko nije tražio i da ga nije dostavio jer ga niko nije pitao.

Ko je kriv za nestanak 2 minuta snimka sa naplatne rampe?

Ko je kriv za smrt Stanike Gligorijević?

Na najvećem protestu u istoriji Srbije, „15. za 15“, održanom 15. marta 2025. godine u Beogradu, petnaestominutna tišina u znak odavanja pošte stradalima u padu nadstrešnice počela je tačno u 19 časova. Stotine hiljada ljudi u centru grada, na Slaviji, u Ulici kralja Milana i oko Narodne skupštine stajale su mirno.

Dok je odavanje pošte trajalo, kod Skupštine su počeli napadi na studentske redare i građane koji su stajali u tišini. Iz pravca Pionirskog parka i sa obližnjeg gradilišta prema okupljenima su bacane flaše, kamenice i pirotehnička sredstva, dok su redari pokušavali da spreče sukobe i zaštite građane.

U jedanaestom minutu tišine, tačno u 19.11 časova, Ulicom kralja Milana proširio se iznenadan i neobjašnjen zvuk, praćen naletom zbog kojeg su se okupljeni gotovo istovremeno razmakli na obe strane ulice. Organizacije civilnog društva prikupile su više od 3.000 svedočenja ljudi koji su opisali isti trenutak i tegobe koje su usledile.

Vlast je mogućnost upotrebe zvučnog oružja odmah proglasila lažju, pre nezavisne istrage. Najpre su nadležni tvrdili da takve uređaje nemaju, a zatim je potvrđeno da je MUP još 2021. godine kupio LRAD uređaje i da se jedan od njih 15. marta nalazio kod Narodne skupštine. Umesto da utvrdi ko je uređajima raspolagao i omogući nezavisno veštačenje, režim je po potvrdu sopstvene verzije pozvao ruski FSB — jednu od službi naslednica sovjetskog KGB-a.

FSB je ispitivao uređaje koje mu je predala policija, snimke koje mu je dostavila BIA i izjave koje je BIA sama uzela od svojih pripadnika, policajaca i medicinskih ekipa. Zatim je zaključio da LRAD nije korišćen i da je grupa ljudi navodno preko telefona sinhronizovala razmicanje kako bi odglumila napad. Ni sam „ruski“ izveštaj nije prošao bez tragova koji otvaraju pitanje gde je sastavljen: u njegovoj ruskoj verziji, u reči koja je trebalo da označi masu, pojavilo se srpsko ćirilično slovo „lj“, kojeg u ruskoj azbuci nema, uz dodatne jezičke i prevodilačke greške. Takav dokument vlast je proglasila konačnom istinom, iako nije objasnila ni poreklo grešaka ni zašto se navodno nezavisna provera zasnivala na materijalu domaćih službi čiji je rad trebalo proveriti.

Nasuprot tome, analiza snimaka i svedočenja organizacije „Earshot“ ocenila je da je veoma verovatno došlo do ciljanog napada usmerenim akustičnim sredstvom. Evropski sud za ljudska prava naložio je Srbiji da spreči upotrebu takvih uređaja protiv okupljenih građana, dok je Komesar Saveta Evrope u maju 2026. upozorio da, uprkos hiljadama dostavljenih svedočenja, zvanična istraga nije ni pokrenuta.

Više javno tužilaštvo je potom sumnju usmerilo ka nama i građanima koji su javno govorili o događaju. Kao osnov za priču o navodnoj „simulaciji“ uzelo je zapisnik sa našeg bezbednosnog sastanka održanog dva meseca ranije, u vreme kada protest 15. marta još nije bio planiran. Na tom sastanku razmatrali smo zvučne i vodene topove, suzavac i druga sredstva prinude kao moguće rizike po učesnike mirnih protesta. Tužilaštvo danas odgovornu pripremu za moguću represiju zloupotrebljava kako bi krivicu prebacilo na one koji su toj represiji mogli biti izloženi.

Više od godinu dana institucije nisu utvrdile šta je izazvalo masovnu paniku, ali su pronašle način da istragu okrenu protiv studenata. Režim pokušava da od svedoka napravi osumnjičene, a od spornog dokumenta strane službe sopstveni alibi. Hiljade svedočenja i snimci događaja neće nestati zbog saopštenja tužilaštva.

Ko je kriv za izazivanje straha i panike 15. marta 2025. godine u 19.11 časova duž Ulice kralja Milana, tokom mirnog protesta i 15 minuta tišine u znak sećanja na tragično nastradale u Novom Sadu?

U Novom Sadu 1. novembra 2024. urušila se nadstrešnica krila B na Železničkoj stanici. Sa sobom je odnela 16 života. Nakon pritisaka objavljen je tek deo dokumentacije projekta, koja ni 6 meseci kasnije, nije kompletna. Projekat prate brojne nelogičnosti, poput te da radovi na staničnoj zgradi nisu prijavljeni sve do 16. oktobra 2024. godine, tri meseca nakon svečanog otvaranja. Bio to ljudski nemar ili greška neko mora da odgovara za to.

Ko je kriv za pad nadstrešnice?

14. 2. 2025. godine, u Osnovnoj školi „Slobodan Bajić Paja” u Pećincima, u toku 4. časa u prvoj smeni, pao je deo maltera sa zida na dve učenice 6. razreda. Devojčice nisu zadobile teže povrede. Plafon se obrušio direktno na njih, te je to treći put da dolazi do povreda usled odvaljivanja plafona u toj školi, ali i dalje nema reakcija.

Ko je kriv za pad plafona u OŠ „Slobodan Bajić Paja” u Pećincima?

Kuća novinara Milana Jovanovića zapaljena je u noći 11. decembra 2018. godine, jer se usudio da traga za istinom. Zbog pisanja o zloupotrebama u Opštini Grocka, te noći je, dok su on i njegova supruga Jela spavali, u njihovu garažu ubačen molotovljev koktel. Plamen se ubrzo proširio i progutao njihov dom, ali nije progutao istinu.

Ovo nije samo napad na jednog čoveka, već pokušaj zastrašivanja i utišavanja svih koji se usude da se suprotstave korupciji.

Zašto je pravda za ugrožavanje bezbednosti novinara spora, a neretko i nedostižna?

Tokom 2025. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić upotrebio je institut pomilovanja u dva slučaja nasilja nad studentima tokom protesta, u kojima su dve studentkinje zadobile teške povrede.

Jedan slučaj odnosi se na M. S., protiv koje je postupak prvobitno vođen zbog pokušaja ubistva nakon što je automobilom udarila studentkinju K. V. na Novom Beogradu.

Drugi se odnosi na četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, okrivljenih za napad na studente u Novom Sadu.

Čas u prirodi

Prvi događaj odigrao se 24. januara 2025. godine u Ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu, tokom srednjoškolske šetnje „Čas u prirodi". Na snimcima se vidi da je K. V. nakon udara završila na haubi automobila, koji je nastavio da se kreće još nekoliko metara ka velikom broju učesnika šetnje. Nakon pada sa vozila zadobila je teške povrede glave.

Postupak protiv M. S. najpre je vođen zbog pokušaja ubistva. Kasnije je kvalifikacija dela ublažena na teško delo protiv opšte sigurnosti, a predmet je prebačen u Treći osnovni sud u Beogradu. Posle predsednikove najave, doneta je odluka o pomilovanju, čime je ovaj predmet okončan.

Palice

Drugi događaj odigrao se u noći između 27. i 28. januara 2025. godine u Novom Sadu. Grupa studenata lepila je materijal kojim su građani pozivani na protest i blokadu mostova, kada su napadnuti. U tom napadu je studentkinji A. V. polomljena, odnosno dislocirana vilica.

Za napad su bila okrivljena četvorica aktivista Srpske napredne stranke, u sudskim informacijama navedeni inicijalima K. S., R. D., B. N. i D. N. Teretili su se za nanošenje teških telesnih povreda i nasilničko ponašanje. Suđenje je već bilo u toku, a A. V. je svedočila o napadu, povredama i posledicama koje je pretrpela. Predsednik Srbije je 2. jula 2025. doneo odluku o njihovom pomilovanju, čime je i ovaj predmet okončan.

Pravno sporni deo ove afere nije postojanje instituta pomilovanja, već način na koji je upotrebljen. Pomilovanje je izuzetan pravni mehanizam koji predsedniku Republike omogućava da poimenično određenom licu da oslobođenje od krivičnog gonjenja, potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenu kazne blažom kaznom ili uslovnom osudom, rehabilitaciju, kao i ukidanje ili skraćenje pojedinih pravnih posledica osude.

Upotrebljeno pre sudskog epiloga, pomilovanje prestaje da bude pravni korektiv i postaje način da se krivični postupak prekine pre presude. U takvoj situaciji sud ne dobija priliku da do kraja utvrdi činjenice, odgovornost i položaj oštećenih, dok politička odluka preuzima funkciju koju bi u pravnoj državi trebalo da imaju nezavisne institucije.

Dugoročna posledica je urušavanje poverenja u jednakost pred zakonom. Kada ishod zavisi od političke volje, a ne od rada institucija, građanima se poručuje da pravila postoje samo dok ne zasmetaju politički zaštićenima.

Ko je kriv za zloupotrebu instituta pomilovanja?

Tokom pandemije virusa korona, srpske vlasti su na vrlo netransparentan način nabavljale preko potrebne respiratore koji su služili za održavanje u životu hospitalizovanih životno ugroženih pacijenata. Vlast je bez javnih tendera i dodatnih detalja o nabavci respiratora pribavljala ove instrumente po upitnim cenama i upitnom kvalitetu, a često bez javnih informacija o tome odakle su nabavljeni i gde je veliki broj tih respiratora završio. 

Uprkos reakciji javnosti i podnošenju krivičnih prijava protiv korupcije i zloupotrebe javnih sredstava, nadležne institucije nikada nisu ispitale slučaj spornih respiratora, njihovog porekla i kvaliteta. U vrlo kriznoj situaciji smo svedočili obmanama i netransparentnosti vladajuće stranke. Ovo je bio samo jedan od brojnih koraka koji vode ka nepoverenju u državne institucije i nadležne organe.

Kada ćemo imati pravo na istinu?

Od 2018. godine među stručnjacima i građanima vlada zabrinutost povodom potencijalne realizacije projekta „Jadar” kompanije Rio Tinto. Od tada građani Republike Srbije organizuju proteste, koji svoj vrhunac dostižu leta 2024. Prema podacima Arhiva javnih skupova, 10. avgusta 2024. godine 50 000 ljudi je bilo na ulicama.

Tehnologija ekstrakcije litijuma iz ruda, poput jadarita, sasvim je dovoljan povod za brigu. Masovno kršenje zakona od strane kompanije Rio Tinto, kao i ćerke kompanije „Rio Sava exploration”, obustavljanje projekta 2021. godine, a zatim ponovno nastavljanje sa projektom 2024. godine vraćanjem Prostornog plana na snagu, netransparentnost u radu, dizajniranje zakona i propisa kako bi se jednom stranom projektu dao legitimitet u očima javnosti, kao i apsolutno nefunkcionisanje nadležnih institucija i ministarstava dodatno i opravdano stvaraju strah i nepoverenje za bezbedno sprovođenje projekta.

Zakonske regulative o dozvoljenim koncentracijama teških metala u vodi i zemljištu su obesmišljene njihovim višestrukim podizanjem. Veće količine metala, poput bora, u zemljištu i vodi inhibitorno deluju na rast biljaka, a kod ljudi dovode do oštećenja organa ili smrti. Istražne bušotine rudnika su dovele do značajnog zagađenja poljoprivrednog zemljišta, podzemnih voda i reka Korenite i Jadra.

Projekat „Jadar” je od strane kompanije i pojedinih državnih funkcionera predstavljen javnosti kao ključan za „zelenu tranziciju” u Srbiji. Uništavanje terena i plodnog zemljišta, zarad rudnika, kontaminacija reka, zemljišta, podzemnih voda i akumuliranje toksičnog rudnog otpada, čije odlaganje i dalje nije potpuno isplanirano, ne zvuče tako zeleno. Ekstrakcija litijuma iz rude je veoma zahtevna u pogledu potrošnje resursa i energenata što takođe može dovesti do akumulacije velike količine otpada. Zašto se ovakav metod ekstrakcije prioritizuje u Srbiji, kada je povoljnost za mineralizaciju veća u zemljama poput Nemačke, Francuske, Austrije, Španije?

Litijum-jonske baterije imaju ograničen kapacitet koji vremenom opada. Najveći deo električne energije u Srbiji se dobija iz termoelektrana (sagorevanjem uglja niskog kvaliteta i kalorične vrednosti) – da li su zaista potrebne litijum-jonske baterije za zelenu tranziciju? Litijum-jonske baterije samo sakrivaju od potrošača emisiju CO₂ U Srbiji nije prioritet korišćenje bioobnovljivih izvora energije i drugih koraka ka zelenoj tranziciji, već otvaranje rudnika strane kompanije isključivo zbog evropskog interesa, što postaje očigledno kada se projekat „Jadar” našao na spisku potencijalnih evropskih strateških projekata u skladu sa Zakonom o kritičnim sirovinama. Za prvu fazu prerade rude koriste se ogromne količine koncentrovane kiseline. Pruge za teretne vagone su na granici neupotrebljivosti i svedoci smo konstantnih havarija usled izlivanja i prevrtanja vagona. Transport jake koncentrovane kiseline bila bi dodatna ekološka katastrofa mimo rudnika.

U pitanje se dovodi upotreba litijum-jonskih baterija u budućnosti.

Izborna noć između 24. i 25. aprila 2016. godine, Hercegovačka ulica, samo srce Savamale. Desetine ljudi u crnom, lica skrivenih fantomkama, naoružanih palicama i snažnim baterijskim lampama, spustilo se na taj deo grada kao da preuzima teritoriju u ratu. Za njima su došli bageri. Za dva sata, koliko je trajala celu akcija, srušeno je oko hiljadu kvadrata zgrada - privatnih objekata, restorana, poslovnog prostora ljudi koji su tu godinama gradili nešto svoje.

Maskirani muškaraci obezbeđivali su teren i legitimisali prolaznike. Čuvar obližnjih objekata bio je vezan i ostavljen bespomoćan dok su bageri radili svoj posao. Građani su, užasnuti onim što vide, zvali policiju. Policija - nije reagovala. Pozive su preusmeravali na komunalnu policiju, a komunalna policija im je odgovarala da to nije u njihovoj nadležnosti.

Tadašnji zaštitnik građana Saša Janković utvrdio je da je naređenje da policija ne sme da izađe na teren stiglo „iz vrha" policijske komande. Snimci obližnje kamere, dugi su četiri sata i sedamnaest minuta. Na njima se jasno vidi kako bageri dolaze upravo iz pravca gradilišta „Beograd na vodi" - projekta koji će ubrzo postati simbol svega što ova vlast predstavlja. Na istom snimku vidi se i trenutak kada se gasi ulična rasveta. 

Bivša supruga Siniše Malog, koji je u noći rušenja bio gradonačelnik Beograda, je tvrdila da joj se Mali, neposredno nakon rušenja, pohvalio da je organizovao noćno „raščišćavanje terena" kako bi uklonio objekte koji su smetali izgradnji „Beograda na vodi".

Aleksandar Vučić, tada premijer, izjavio je da iza rušenja stoji vrh gradske vlasti i da je taj neko „kompletan idiot" jer je uradio tako nešto noću, umesto usred bela dana.

Od celog tog aparata - onih tridesetak maskiranih muškaraca, onih koji su naručili bagere, onih koji su izdali naređenje policiji da ćuti - za sve to, do danas, osuđena je tačno jedna osoba. Goran Stamenković, tadašnji šef smene dežurne službe beogradske policije. Kazna? - Pet meseci uslovne za nesavestan rad. Čak je i sam kasnije rekao da je priznao jer je dobio obećanje Dijane Hrkalović za legalizaciju zgrade u Mirijevu i unapređenje.

Zašto ni Siniša Mali i ni jedan visoki službenih MUP-a nisu čak ni saslušani?!

Ko je kriv za rušenje Savamale?

Ko je odlučio da te noći zakon prestaje da važi u Hercegovačkoj ulici?

Vladimir Cvijan, nekadašnji generalni sekretar Predsedništva Srbije, narodni poslanik i visoki funkcioner SNS-a, bio je jedan od prvih ljudi iz vrha stranke koji se otvoreno suprotstavio Aleksandru Vučiću. Krajem 2013. najavio je kandidaturu za predsednika SNS-a i optužio Vučića da sednice stranačkog predsedništva pretvara u sastavljanje spiskova za hapšenje političkih protivnika. Posle sukoba u vrhu stranke podneo je i krivičnu prijavu zbog navodnog pokušaja fizičkog napada, napustio SNS, a zatim se povukao iz javnosti.

Njegovo telo pronađeno je 5. januara 2018. godine u Dunavu. Više javno tužilaštvo zaključilo je da je preminuo usled utapanja, da na telu nije bilo povreda koje bi ukazivale na krivično delo i predmet je arhiviran. Javnost, međutim, više od tri godine nije ni znala da je Cvijan mrtav. Informacija je dospela u medije tek u martu 2021, kada je otkriven dokument o troškovima obdukcije. Njegova urna je u međuvremenu položena na groblju Lešće, ispod ploče na kojoj je pisalo samo „Vladimir“.

Institucije su zatvorile predmet pre nego što je javnost saznala da on postoji.

Ko je odgovoran za tri godine tišine i kako je smrt nekadašnjeg državnog i partijskog funkcionera mogla da prođe bez ijednog javnog odgovora?

Zvezdan Terzić – optužen za zloupotrebe prodaje igrača i da je nezakonito prisvojio 1,1 milion nemačkih maraka. Takođe je omogućio da inostrane firme, čije vlasništvo nije utvrđeno, zarade 3,3 miliona. 

Suđenje je počelo u januaru 2011. godine, a Terzić je u međuvremenu postao direktor fudbalskog kluba „Crvena zvezda“. Učinio je to, kako je sam ispričao, na insistiranje Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade.

Ono je trajalo 12 godina i za to vreme održano je svega 18 puta. Suđenje je odlagano zbog nedolaska optuženih, a zbog promena sudija više puta je počinjalo ispočetka. 

Brojna odlaganja išla su naruku Terziću pošto su zastarele dve od tri optužbe protiv njega, što je konstatovala sudija Ana Trifunović Đuričković kad je u julu prošle godine obrazlagala oslobađajuću presudu.

Zašto je suđenje odlagano toliko puta? Zašto je Terzić tokom optužbe dobio funkciju u fudbalskom klubu Crvena Zvezda”?

Oliver Ivanović, jedan od retkih političara koji je na Kosovu kritikovao i Beograd i kriminalne strukture Srpske liste, ubijen je 16. januara 2018. s leđa, sa šest hitaca u leđa i noge, ispred svoje kancelarije u Severnoj Mitrovici.

Mesecima pre toga bio je meta medijske hajke na TV Pink i u prorežimskim tabloidima. 

Glavni osumnjičeni povezani su sa bezbednosnim strukturama i kriminalom, ali nikada nisu procesuirani.