Све се види

Адвокатица Јелена Павловић, говорила је о проблемима у друштву.

Студенти представљају континуитет слободарског духа нашег народа.

Студенти нам већ скоро две године држе лекције из уставобранитељства.

Ја сам студент, а не непријатељ државе!

Стојим пред вама као један од деветоро студената који су прошле године ухапшени под оптужбом да су припремали дело против уставног уређења и безбедности Србије.

Шта је данас заиста опасност по државу? Да ли су то студенти који траже одговорност, или чињеница да живимо у земљи у којој се мафијашки обрачуни препричавају уз јутарњу кафу, док се афере смењују толико брзо да ниједну не стигнемо ни да запамтимо, а камоли да за њу неко одговара? Пад хеликоптера, Савамала, Наплатна рампа Дољевац, Јовањица, надстрешница, Сењак… И свака од тих трагедија постала је само још једна вест која је уступила место некој новој.

Данас више није пресудно шта сте урадили. Пресудно је коме сте засметали и чије сте интересе угрозили. Тамо где су корупција, неправда и насиље постали свакодневица, највећа претња постају они који одбијају да ћуте и траже одговоре.

Најгоре што нам се догодило није корупција. Није криминал. Није чак ни насиље.

Најгоре је то што смо на све то престали да се згражавамо.

Навикли смо да прихватамо као нормално оно што никада није смело да постане нормално. Да се суда и полиције плаши поштен човек, а не криминалац. Да човеку суди преступник. Да је партија важнија од државе. Да је послушност преча од истине. Да је пројекат важнији од живота.

Од суда не тражим милост, јер милост траже они који су криви.

Ја тражим правду.

Правду не само за себе, већ за сваког студента и сваког грађанина који верује да слобода мишљења није злочин и да љубав према отаџбини не почиње покорношћу власти.

Није патриотски ћутати. Земља се не брани ћутањем. Земља се брани истином. Воли се главом која размишља, а не главом која клима.

Зато данас не стојим овде као оптужени, већ као човек који одбија да прихвати да је све ово што нам се дешава нормално. Одбијам да немо посматрам како моја генерација, али и генерације пре нас, годинама животаре под режимом који је људима одузео правду, достојанство и наду. Не желим да наша деца једног дана воде исте битке које ми водимо данас. Да поново траже слободу која им је рођењем морала припадати. Не пристајем на друштво у којем се ћутање награђује, а храброст кажњава.

Одбијам да прихватим да се поштење сматра слабошћу, а бахатост врлином. Да нас уче да се боримо једни против других, уместо против неправде која нас је довела до почетка краја.

Није питање шта смо урадили ми. Питање је шта су они урадили нашој Србији.

И зато знам да ће доћи дан када више неће бити важно ко је имао власт, већ ко је имао образ. Када ће се заборавити функције, али неће остати заборављена дела. Када ће историја, без страха и без притиска, изговорити пресуду коју ниједан суд не може да измени.

А Видовдан нас томе учи вековима.

Да свако време тражи људе који ће понети терет истине.

Да се не памти ко је био силнији, већ ко је остао усправан.

Да пред историјом, пред прецима и потомцима није најважније колико смо живели, већ за шта смо се борили.

И када једном неко буде листао странице овог времена, нека пише да је постојала генерација која није пристала да ћути.

Јер на Видовдан се увек све види.

Види се ко је стајао уз истину, а ко уз силу.

Ко је бранио државу, а ко власт.

И ко је Србију волео довољно да јој каже истину.

Господин Мирослав Вујановић говори о проблемима у цркви:

Када се важне одлуке доносе без јасног образложења, без довољно објашњења и без јавности која је упућена и обавештена, тада се изазивају сумње. Тада највећи губитник није један епископ, нити један човек, већ Црква и народ. Зато сада не бранимо једног човека, већ начело да нико не сме бити осуђен без истине, без правде и без јасних чињеница.

Моћ није дата ради спровођења власти, већ да служи народу.

Ветеран 63. падобранске бригаде Владан Веселиновић посветио је део говора саборцима Драгану Рашићу, ветерану са Кошара, и Милошу Раденковићу, ветерану 63. падобранске бригаде против којих се води бесмислени процес под оптужбом за рушење уставног поступка.

Постоје људи који су веровали, и који верују сваког дана, да Србија припада свима нама, а будућност младим људима који треба овде да остану, да живе и да раде достојанствено. 

Ветерани не траже привилегије, већ достојанство. Годинама добијају симболичне мере и празна обећања. Живе заборављени од државе за коју су били спремни живот да дају. Зато боли свака неправда, посебно она према студентима, младим људима. Зато су ветерани од првог дана уз студенте, били смо им живи зид.

Студент Факултета за машинство и грађевинарство у Краљеву говорио је о локалним проблемима града Краљева:

На Видовдан се види и стање у нашем граду. Виде се дим; смеће; депонија. Краљевчани добро знају шта значи када се запали градска депонија, када се дим спусти на град, када се непријатан мирис осети у кућама, двориштима и на улицама. Знају шта значи када се проблем годинама не решава, него се само чека да прође следећи пожар, следећи дим, следеће обећање. 

Житељи плаћају, а не добијају чист ваздух, чисту воду, уређене улице. Одговорност се замењује изговорима. Проблеми се гурају под тепих, као да их не осећа свако ко овде живи. А највише се види реч.

Види се да: страх више није јачи од истине, јер студенти побеђују.

Студенткиња Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици о проблему опстанка Универзитета и отежаном положају Срба на КиМ.

Универзитет у Приштини није само институција. Он је ослонац опстанка српског народа на КиМ.  

Не тражим сукобе, већ решење. Решење у коме ћемо пронаћи заједнички језик, у коме ћемо моћи мирно да живимо једни са другима. Решење где нећемо више ни речима ни делима тровати ову нашу земљу. 

Свакодневно се сусрећемо са новим репресијама. Ми студенти драмског одсека се од јануара боримо са забраном показивања индекса након својих испитних представа.

И тешко је не запитати се – ако један студентски индекс представља разлог за страх, шта то говори о друштву у ком живимо? Ако се плаше студената који само желе да стоје усправно иза свог образовања и рада, онда то више није питање једног факултета, већ свих нас.

Професорка Милена Петровић са Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици говорила је о изазовима са којима се сусрећу Срби на КиМ.

Од свих претходних препуштања обележја српске државности: Газивода, динара, таблица ово са Универзитетом је највеће.

Највећу политичку корист од процеса нормализације који креира међународна заједница имају политички центри моћи у Београду и Приштини, а при томе српски и албански народ остају на маргини.

Представници Студентског покрета су у последњих годину и по дана више пута боравили на Космету и причали са грађанима.

Српски народ на КиМ се годинама налази у положају који се описује кувањем жабе. Срећом та жаба је жилава!

Окупљенима се обратио др Душан Петровић из Косовске Митровице, речима:

Зато смо ми овде, да градимо, а не да рушимо.

Да волимо, а не да мрзимо.

Да се не делимо, већ да се ујединимо јер само уједињени можемо да победимо.

Ниједна власт није јача од народа ако народ зна шта хоће, а ми знамо шта хоћемо, хоћемо државу у којој се знање цени више од везе.

Хоћемо истину колико год она тешка била.

Зато смо ми овде, као порука да народ није слаб, да народ види, да народ памти и нека нас упамте да нисмо ћутали.

Јер на Видовдан се не бира лак пут, на Видовдан се бира исправан пут. Студенти побеђују!

Окупљенима се обратио Немања Каровић. доцент Факултета за образовање учитеља и васпитача.

Да ли смо за братство међу народом или за братство међу Вучићима?

Рецитовање песме Милана Ракића „На Газиместану”.

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли, јер зна да си мати,

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,

Не могаше ником свесну љубав дати!

Главни програм почиње интонирањем химне Срије „Боже правде”.

Окупили смо се данас како бисмо обележили један од наших најзначајнијих празника Видовдан.

А где би било прикладније да се окупимо него овде, где су постављени темељи српске средњовековне државе и самосталности Српске православне цркве; где су крунисани наши краљеви и где је Свети Сава писао своје Законоправило.

Налазимо се на истом месту после више од годину дана, са истим уверењем да Србија мора бити држава у којој се поштују Устав и закони, у којој институције раде свој посао и у којој су правда и истина изнад сваке самовоље.

Наше народно предање каже: „Шта се прокаже на Видовдан, пратиће нас целе године."

У Краљеву је у току дочек учесника Видовданског марша који су пешачили од Крагујевца. Вијоре се заставе, чују се поздрави и аплаузи, док окупљени са несакривеним емоцијама поздрављају шетаче. 

Атмосфера је свечана, а лица присутних говоре више од речи.

Бајкери пролазе нову наплатну рампу „Адрани”.

Чак и поред пријављивања штандова надлежним органима, комунална полиција је одлучила да испитује и узнемирава студенте за штандовима и грађане окупљене око њих.

Екипа „Трчим за студенте” је управо пристигла до манастира Жича.

Наиме они су организовали штафетну трку садтжану од девет деоница.

Сви учесници штафете ће заједно, лаганим темпом, ходати до Краљева где ће им бити уручене медаље.

Постављени су штандови у Војном насељу, код Спортске хале „Рибница“, испред општине и на Тргу српских ратника.

Колега је у изјави за медије навео да очекује већу посећеност него на претходном протесту, одржаном 16. априла 2025. године.

Сајамски део скупа трајаће од 14 до 17 сати на више локација, а главни програм скупа почеће у 18.00 часова на Тргу српских ратника.

Ветар у коси, врели асфалт под точковима и јасан циљ пред нама — Краљево.

Грађани и студенти који су се из Крагујевца јуче упутили ка Краљеву, сада одмарају надомак Адрана.

Улазак шетача у Краљево очекује се око 17 часова.

Наши најмлађи цртају и певају дечију песму:

Вуче вуче бубо лења

Шта ће рећи поколења

Водио си живот буран

Па остао некултуран

Атмосфера код кутка за малишане је невероватна.  Наши најмлађи се у парку Светог Саве забављају на најразличитије начине: играју се, певају, пишу, цртају, праве сопствене играчке и друже се у хладу.

Према наводима грађана, дечији жамор и радост оживели су центар Краљева и испунили њихова срца.

Све је спремно за данашњи скуп: грађани организовано крећу ка Краљеву, штанд за децу је већ постављен, бина је на месту, тестира се озвучење.

Бајкери уз студенте су се окупили на паркингу код ТЦ Змај и у 11.00 ће се упутити ка Краљеву.