Ко ћути о сексуалном злостављању

Није велики град. Нема камера на сваком ћошку, нема великих редакција које ће данима пратити случај, нема рефлектора јавности. У Мрчајевцима се још у јуну догодио случај сексуалног злостављања детета. Од тада су прошли месеци током којих су родитељи покушавали да добију одговоре, обраћали се медијима, институцијама и молили за пажњу јавности – тражили да их неко коначно саслуша. Уместо одговора надлежних институција, уследила је тишина. Поставља се питање: колико је времена једној истини било потребно да исплива, само зато што се није догодила у великом граду?

Лакше је било сексуално злостављање детета свести на „егзибиционизам”. Лакше је било издати саопштење, него погледати родитеље у очи и одговорити на најважније питање: шта се заиста догодило њиховом детету? Зато, данас питамо Више јавно тужилаштво у Чачку: На основу чега је дошло до такве квалификације догађаја? Ко је све саслушан? Како је утврђено шта се догодило и како су процењене последице које је овај догађај оставио на дете? И уколико се испостави да је било пропуста у поступању, ко ће за њих одговарати?

Школа треба да буде други дом, место на којем се деца осећају безбедно. Међутим, према наводима породице, управо је ту изостала реакција која је морала да уследи. Родитељи тврде да су наишли на ћутање на сваком кораку, од разредног старешине до осталог наставног особља и запослених. Ако је дете доживело било који вид злостављања, школа није смела да ћути, нити да проблем заташкава. Њена прва обавеза морала је да буде заштита детета.

Годинама уназад смо слушали обећања да ће систем бити промењен, да ће школе постати безбеднија места и да ће институције реаговати на сваки знак насиља. Ипак, данас смо поново суочени са случајем где породица тврди да је тражила помоћ, док су правовремене реакције и одговори изостали. Не смемо чекати да се догоди најгоре како бисмо признали да систем није радио оно што је морао.

По ко зна који пут се надлежне институције моле да раде свој посао - потребно је утврдити чињенице, дати одговоре и заштитити дете и његову породицу. Ово је апел из снажног уверења да ниједно дете не сме остати без заштите система, без обзира на то где живи и колико је случај медијски „занимљив”.

У периоду који је обележен политичким тензијама, поделама и свакодневним сукобима, ми морамо и бирамо да пре свега будемо људи – глас оних који се не чују. Сви су окренули главу. Али ми нисмо. Док су родитељи месецима вапили да их неко чује, превише њих је ћутало. Ми нећемо.

Није велики град, али јесте велики проблем. У питању су безбедност, живот и будућност детета.

И зато све очи морају бити упрте у Мрчајевце.