Ko ćuti o seksualnom zlostavljanju

Nije veliki grad. Nema kamera na svakom ćošku, nema velikih redakcija koje će danima pratiti slučaj, nema reflektora javnosti. U Mrčajevcima se još u junu dogodio slučaj seksualnog zlostavljanja deteta. Od tada su prošli meseci tokom kojih su roditelji pokušavali da dobiju odgovore, obraćali se medijima, institucijama i molili za pažnju javnosti – tražili da ih neko konačno sasluša. Umesto odgovora nadležnih institucija, usledila je tišina. Postavlja se pitanje: koliko je vremena jednoj istini bilo potrebno da ispliva, samo zato što se nije dogodila u velikom gradu?

Lakše je bilo seksualno zlostavljanje deteta svesti na „egzibicionizam”. Lakše je bilo izdati saopštenje, nego pogledati roditelje u oči i odgovoriti na najvažnije pitanje: šta se zaista dogodilo njihovom detetu? Zato, danas pitamo Više javno tužilaštvo u Čačku: Na osnovu čega je došlo do takve kvalifikacije događaja? Ko je sve saslušan? Kako je utvrđeno šta se dogodilo i kako su procenjene posledice koje je ovaj događaj ostavio na dete? I ukoliko se ispostavi da je bilo propusta u postupanju, ko će za njih odgovarati?

Škola treba da bude drugi dom, mesto na kojem se deca osećaju bezbedno. Međutim, prema navodima porodice, upravo je tu izostala reakcija koja je morala da usledi. Roditelji tvrde da su naišli na ćutanje na svakom koraku, od razrednog starešine do ostalog nastavnog osoblja i zaposlenih. Ako je dete doživelo bilo koji vid zlostavljanja, škola nije smela da ćuti, niti da problem zataškava. Njena prva obaveza morala je da bude zaštita deteta.

Godinama unazad smo slušali obećanja da će sistem biti promenjen, da će škole postati bezbednija mesta i da će institucije reagovati na svaki znak nasilja. Ipak, danas smo ponovo suočeni sa slučajem gde porodica tvrdi da je tražila pomoć, dok su pravovremene reakcije i odgovori izostali. Ne smemo čekati da se dogodi najgore kako bismo priznali da sistem nije radio ono što je morao.

Po ko zna koji put se nadležne institucije mole da rade svoj posao - potrebno je utvrditi činjenice, dati odgovore i zaštititi dete i njegovu porodicu. Ovo je apel iz snažnog uverenja da nijedno dete ne sme ostati bez zaštite sistema, bez obzira na to gde živi i koliko je slučaj medijski „zanimljiv”.

U periodu koji je obeležen političkim tenzijama, podelama i svakodnevnim sukobima, mi moramo i biramo da pre svega budemo ljudi – glas onih koji se ne čuju. Svi su okrenuli glavu. Ali mi nismo. Dok su roditelji mesecima vapili da ih neko čuje, previše njih je ćutalo. Mi nećemo.

Nije veliki grad, ali jeste veliki problem. U pitanju su bezbednost, život i budućnost deteta.

I zato sve oči moraju biti uprte u Mrčajevce.