Делиблатска пешчара гори

Док Делиблатска пешчара гори, нестаје један од највреднијих екосистема Србије. Не горе само стабла, трава и жбуње - горе станишта, земљиште и читав систем живота који је на овом простору стваран и развијан деценијама.

Простор Делиблатске пешчаре представља јединствено место у Србији, на Балкану и у Европи. Ова област, са око 35.000 хектара површине, највећа је пешчана област у Европи. Њену посебност чини мозаик пешчарских, степских и шумских станишта, у којима живи око 900 врста виших биљака, бројни сисари, птице, инсекти и други организми. Међу њима су и ретке и угрожене врсте, док степска станишта обезбеђују храну и простор за врсте попут орла крсташа и степског сокола.

Еколошка важност овог подручја потврђена је стављањем под заштиту као Специјалног резервата природе, чије је управљање поверено ЈП „Војводинашуме”.

Два века рада који нестају у данима

Данашњи изглед Пешчаре резултат је готово два века рада шумарске струке. Од 1818. године спроводе се организована пошумљавања и санација некадашњих огромних површина живог песка. Генерације су улагале године рада да би се створиле шуме и стабилизовала станишта.

Једним пожаром може нестати резултат деценија тог рада.

Историја пожара на простору Делиблатске пешчаре добро је документована. За око половину насталих пожара порекло настанка је непознато, док је друга половина настала услед удара грома, људске непажње и несреће. На повећање опожарених површина у последњим деценијама утицала је и старосна структура шума, нарочито четинарских врста дрвећа, које су најчешће биле погођене пожарима - управо та старосна структура омогућила је развој високих пожара који се брзо и лако шире. На известан начин, успешно пошумљавање у прошлости и раст дрвећа до одраслог доба негативно су утицали на ширење пожара и повећање опожарених површина.

После великог пожара који је 1996. године захватио овај простор, настојало се да се систем заштите од пожара унапреди и модернизује. Поред увођења модерне опреме, задржана је и обавеза спровођења мера које традиционално прописује шумарска струка - одржавање противпожарних пруга и појасева уз њих, у циљу спречавања ширења ватре и обезбеђивања пролаза за људе и возила у случају појаве исте.

Кад станиште нестане, ланац живота се прекида

Када пожар уништи једно такво станиште, последице се не завршавају на површини која је изгорела. Нестају храна и склоништа, прекидају се ланци исхране, а земљиште остаје изложено ерозији и деградацији. После пожара долази период у којем природа тек треба да започне дуг и неизвестан процес опоравка.

Ипак, и поред свега што је учињено и прописано, поново сведочимо пожару који је захватио велику површину овог природног добра. Разлози за појаву пожара нису саопштени, а ни пожари нису санирани. Стварна површина која је страдала од ватре још увек није позната, а јасно је да ће ово бити највећи забележени пожар у новијој историји Делиблатске пешчаре.

Страдао је живи свет коме је на тој површини било станиште, како у шумама тако и на опожареним степским ливадама. Отишли су у неповрат, без икакве добити, ресурси утрошени на пошумљавање, године раста садница и стабала који су направили шуму, године нечијег рада на мерама неге шумских састојина, ускладиштени угљеник и земљиште које је полако и тешко стварано. Вратили смо се на сам почетак - песак и небо.

Питања на која морамо добити одговор

Овде долазимо до потребе да поставимо нека питања:

• Да ли смо спремни да се тако лако одрекнемо тешко створених и еколошки вредних станишта?
• Шта је изазвало први пожар?
• Да ли је управљач поступао према наложеним мерама за превенцију пожара?
• Да ли управљач има довољан број људи у чуварској служби који су на терену током ризичног периода?
• Да ли је систем за даљинску детекцију пожара поуздан и довољан да обезбеди правовремену реакцију?
• Да ли управљач има на располагању довољан број људи обучених за опслуживање оваквог система за даљинску детекцију пожара?
• Да ли је проходност људи и возила омогућена, односно да ли постоје добро одржаване противпожарне просеке?
• Да ли управљач има довољно обученог људства и механизације за брзу реакцију у случају појаве пожара?
• Да ли на располагању имамо довољан број ватрогасаца и опреме за гашење пожара?
• Да ли је становништво могло бити ангажовано у већем броју и да ли је могло помоћи?

Nајмање што ЈП „Војводинашуме”, као управљач Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара”, може урадити јесте да саопшти валидне податке о размерама пожара и штетама које је проузроковао, и да јавно каже да ли је било пропуста у стручном раду на подручју резервата природе, као и да процесуира одговорна лица за пропусте уколико их је било. Све уочене недостатке постојећих мера заштите од пожара, било испоштоване или пропуштене, неопходно је саопштити стручној јавности, како би биле предмет учења, разматрања и даљег унапређивања рада у овој области шумарске струке.

Штета се не мери бројем хектара

Зато се штета не може мерити само бројем хектара. Али управо тај број мора бити познат. Јавност има право на тачне и проверљиве податке о површини која је изгорела, степену оштећења шума и других станишта и последицама по живи свет.

Овогодишњи пожар показује и нешто што више не можемо игнорисати: заштита шума мора да почиње пре него што се појави пламен.

У Делиблатској пешчари већ постоје системи за рану детекцију пожара, противпожарне просеке и друге мере заштите. Али климатски услови се мењају. Дуги сушни периоди, високе температуре и јак ветар стварају услове у којима се ватра шири брже и теже контролише. Зато превенција мора да буде стална, а систем заштите непрекидно унапређиван - кроз одржавање инфраструктуре, довољан број обучених људи, опрему и што бржу реакцију.

Ово није проблем самo резервата

Ово није само проблем Делиблатске пешчаре. Само током 2024. године Србија је имала 226 шумских пожара, а ватром је било захваћено готово 39.000 хектара шума. Пожари више нису изоловани инциденти. Они су све озбиљнија претња нашим шумама и заштићеним подручјима.

Оно што предстоји

Оно што сигурно предстоји у наредном периоду, када се ватра угаси и остане пепео, јесте поновно пошумљавање изгорелих шума и санирање опожарених површина. Али када се пожар угаси, посао се не завршава - тек тада почиње санација. Она не сме да се сведе на механичко „пошумљавање” изгорелих површина. Неопходно је проценити где је могућа природна обнова, где је потребна интервенција, и како створити отпорније и разноврсније шуме које ће боље подносити сушу, високе температуре и будуће пожаре.

Делиблатска пешчара није ресурс који можемо потрошити и потом једноставно заменити. Она је природно наслеђе које су генерације пре нас стварале, чувале и унапређивале.

Превенција је увек јефтинија од обнове. А шуму можемо поново посадити - али не можемо вратити године које су јој биле потребне да израсте.