Deliblatska peščara gori

Dok Deliblatska peščara gori, nestaje jedan od najvrednijih ekosistema Srbije. Ne gore samo stabla, trava i žbunje - gore staništa, zemljište i čitav sistem života koji je na ovom prostoru stvaran i razvijan decenijama.

Prostor Deliblatske peščare predstavlja jedinstveno mesto u Srbiji, na Balkanu i u Evropi. Ova oblast, sa oko 35.000 hektara površine, najveća je peščana oblast u Evropi. Njenu posebnost čini mozaik peščarskih, stepskih i šumskih staništa, u kojima živi oko 900 vrsta viših biljaka, brojni sisari, ptice, insekti i drugi organizmi. Među njima su i retke i ugrožene vrste, dok stepska staništa obezbeđuju hranu i prostor za vrste poput orla krstaša i stepskog sokola.

Ekološka važnost ovog područja potvrđena je stavljanjem pod zaštitu kao Specijalnog rezervata prirode, čije je upravljanje povereno JP „Vojvodinašume”.

Dva veka rada koji nestaju u danima

Današnji izgled Peščare rezultat je gotovo dva veka rada šumarske struke. Od 1818. godine sprovode se organizovana pošumljavanja i sanacija nekadašnjih ogromnih površina živog peska. Generacije su ulagale godine rada da bi se stvorile šume i stabilizovala staništa.

Jednim požarom može nestati rezultat decenija tog rada.

Istorija požara na prostoru Deliblatske peščare dobro je dokumentovana. Za oko polovinu nastalih požara poreklo nastanka je nepoznato, dok je druga polovina nastala usled udara groma, ljudske nepažnje i nesreće. Na povećanje opožarenih površina u poslednjim decenijama uticala je i starosna struktura šuma, naročito četinarskih vrsta drveća, koje su najčešće bile pogođene požarima - upravo ta starosna struktura omogućila je razvoj visokih požara koji se brzo i lako šire. Na izvestan način, uspešno pošumljavanje u prošlosti i rast drveća do odraslog doba negativno su uticali na širenje požara i povećanje opožarenih površina.

Posle velikog požara koji je 1996. godine zahvatio ovaj prostor, nastojalo se da se sistem zaštite od požara unapredi i modernizuje. Pored uvođenja moderne opreme, zadržana je i obaveza sprovođenja mera koje tradicionalno propisuje šumarska struka - održavanje protivpožarnih pruga i pojaseva uz njih, u cilju sprečavanja širenja vatre i obezbeđivanja prolaza za ljude i vozila u slučaju pojave iste.

Kad stanište nestane, lanac života se prekida

Kada požar uništi jedno takvo stanište, posledice se ne završavaju na površini koja je izgorela. Nestaju hrana i skloništa, prekidaju se lanci ishrane, a zemljište ostaje izloženo eroziji i degradaciji. Posle požara dolazi period u kojem priroda tek treba da započne dug i neizvestan proces oporavka.

Ipak, i pored svega što je učinjeno i propisano, ponovo svedočimo požaru koji je zahvatio veliku površinu ovog prirodnog dobra. Razlozi za pojavu požara nisu saopšteni, a ni požari nisu sanirani. Stvarna površina koja je stradala od vatre još uvek nije poznata, a jasno je da će ovo biti najveći zabeleženi požar u novijoj istoriji Deliblatske peščare.

Stradao je živi svet kome je na toj površini bilo stanište, kako u šumama tako i na opožarenim stepskim livadama. Otišli su u nepovrat, bez ikakve dobiti, resursi utrošeni na pošumljavanje, godine rasta sadnica i stabala koji su napravili šumu, godine nečijeg rada na merama nege šumskih sastojina, uskladišteni ugljenik i zemljište koje je polako i teško stvarano. Vratili smo se na sam početak - pesak i nebo.

Pitanja na koja moramo dobiti odgovor

Ovde dolazimo do potrebe da postavimo neka pitanja:

• Da li smo spremni da se tako lako odreknemo teško stvorenih i ekološki vrednih staništa?
• Šta je izazvalo prvi požar?
• Da li je upravljač postupao prema naloženim merama za prevenciju požara?
• Da li upravljač ima dovoljan broj ljudi u čuvarskoj službi koji su na terenu tokom rizičnog perioda?
• Da li je sistem za daljinsku detekciju požara pouzdan i dovoljan da obezbedi pravovremenu reakciju?
• Da li upravljač ima na raspolaganju dovoljan broj ljudi obučenih za opsluživanje ovakvog sistema za daljinsku detekciju požara?
• Da li je prohodnost ljudi i vozila omogućena, odnosno da li postoje dobro održavane protivpožarne proseke?
• Da li upravljač ima dovoljno obučenog ljudstva i mehanizacije za brzu reakciju u slučaju pojave požara?
• Da li na raspolaganju imamo dovoljan broj vatrogasaca i opreme za gašenje požara?
• Da li je stanovništvo moglo biti angažovano u većem broju i da li je moglo pomoći?

Najmanje što JP „Vojvodinašume”, kao upravljač Specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara”, može uraditi jeste da saopšti validne podatke o razmerama požara i štetama koje je prouzrokovao, i da javno kaže da li je bilo propusta u stručnom radu na području rezervata prirode, kao i da procesuira odgovorna lica za propuste ukoliko ih je bilo. Sve uočene nedostatke postojećih mera zaštite od požara, bilo ispoštovane ili propuštene, neophodno je saopštiti stručnoj javnosti, kako bi bile predmet učenja, razmatranja i daljeg unapređivanja rada u ovoj oblasti šumarske struke.

Šteta se ne meri brojem hektara

Zato se šteta ne može meriti samo brojem hektara. Ali upravo taj broj mora biti poznat. Javnost ima pravo na tačne i proverljive podatke o površini koja je izgorela, stepenu oštećenja šuma i drugih staništa i posledicama po živi svet.

Ovogodišnji požar pokazuje i nešto što više ne možemo ignorisati: zaštita šuma mora da počinje pre nego što se pojavi plamen.

U Deliblatskoj peščari već postoje sistemi za ranu detekciju požara, protivpožarne proseke i druge mere zaštite. Ali klimatski uslovi se menjaju. Dugi sušni periodi, visoke temperature i jak vetar stvaraju uslove u kojima se vatra širi brže i teže kontroliše. Zato prevencija mora da bude stalna, a sistem zaštite neprekidno unapređivan - kroz održavanje infrastrukture, dovoljan broj obučenih ljudi, opremu i što bržu reakciju.

Ovo nije problem samo rezervata

Ovo nije samo problem Deliblatske peščare. Samo tokom 2024. godine Srbija je imala 226 šumskih požara, a vatrom je bilo zahvaćeno gotovo 39.000 hektara šuma. Požari više nisu izolovani incidenti. Oni su sve ozbiljnija pretnja našim šumama i zaštićenim područjima.

Ono što predstoji

Ono što sigurno predstoji u narednom periodu, kada se vatra ugasi i ostane pepeo, jeste ponovno pošumljavanje izgorelih šuma i saniranje opožarenih površina. Ali kada se požar ugasi, posao se ne završava - tek tada počinje sanacija. Ona ne sme da se svede na mehaničko „pošumljavanje” izgorelih površina. Neophodno je proceniti gde je moguća prirodna obnova, gde je potrebna intervencija, i kako stvoriti otpornije i raznovrsnije šume koje će bolje podnositi sušu, visoke temperature i buduće požare.

Deliblatska peščara nije resurs koji možemo potrošiti i potom jednostavno zameniti. Ona je prirodno nasleđe koje su generacije pre nas stvarale, čuvale i unapređivale.

Prevencija je uvek jeftinija od obnove. A šumu možemo ponovo posaditi - ali ne možemo vratiti godine koje su joj bile potrebne da izraste.