Ситуација у Ужицу

Уочи режимског скупа, грађани Ужица окупили су се да покажу шта овај град мисли о власти. Одговор власти стигао је у виду песница, чизама и бацања столице.

Уочи скупа Српске напредне странке у Ужицу, грађани овог града одлучили су да покажу другачију слику, организовали су мирно окупљање, желећи да свима стане до знања шта Ужице заиста мисли о тренутној власти. Одговор власти познат је унапред: страх од сопственог народа увек изгледа исто: кордони, потискивање, пендреци…

Известан број грађана затекао се у кафићима на тргу, непосредно пре него што је исти затворен. Полицијски кордон убрзо је опколио простор и онемогућио пролаз ка тргу, а обезбеђење ангажовано за потребе режимског скупа кренуло је силом да истерује присутне из кафића. Управо ту, у том тренутку, ситуација је ескалирала. Снимак који је обишао друштвене мреже показује како нападачи јуре, ударају песницама, шутирају док лежи, а на крају гађају столицом једног човека.

Повређени грађанин тог тренутка нашао се на тргу у друштву пријатеља. Управо су му они, одмах на лицу места, пружили прву помоћ.

Према сазнањима сведока, међу нападачима препознат је Ђорђе Тошић Зека, локални насилник из Бајине Баште. По наводима становништва, реч је о особи склоној коцки и наркоманији, што дочарава профилу људи које режим бира да „обезбеђује“ њихове скупове.

Ово није изолован инцидент, већ образац понашања власти која, суочена са незадовољством сопственог народа, посеже за једином методом коју познаје: силом. Тамо где недостају аргументи, шаљу се пропалице и насилници. Тамо где недостаје подршка грађана, унајмљује се обезбеђење које спроводи „страначку дисциплину” усред бела дана, пред десетинама сведока и камера.

Управо у овоме лежи слабост ове власти, а не снага. Човек који столицом удара грађанина није силан, он је очајан. Режим који мора да плаћа туђу агресију да би одржао привид подршке признаје да је изгубио сваку легитимност.

Ужице је показало да се не плаши. Ниједна модрица, ниједно поломљено ребро неће зауставити грађане који су одлучили да устану. Напротив, свака батина само учвршћује оно што режим највише страхује: да смо, упркос свему, из дана у дан јачи. Они одлазе. Студенти побеђују.