Ко стоји иза пада?

Универзитет у Београду пао је на Шангајској листи и сада се налази између 500. и 600. места на свету. Власт је одмах пожурила да кривицу свали на студенте, професоре и блокаде.

Али право питање је: ко је годинама стварао услове у којима наши научници раде?

Укупна издвајања за истраживачки рад и развој у Србији износе око 0,94% БДП-а, док је просек у европским државама више него двоструко већи, око 2,2% БДП-а. У Србији се, по истраживачу, у истраживање и развој улаже око 44.000 евра годишње, док је европски просек око 188.000 евра.

А онда је Влада 2025. универзитетским професорима додатно смањила време за науку: уместо 20 сати наставе и 20 сати научноистраживачког рада, прописано је 35 сати наставе и свега 5 сати за истраживање.

То је посебно важно јер је Шангајска листа пре свега рангирање научног учинка универзитета. Дакле, да ли се за четири пута мање времена за науку очекују исти или бољи резултати?

Ни финансирање пројеката не функционише како би требало. Иако је конкурс ИДЕЈЕ 2024 Фонда за науку затворен још у фебруару 2025, ни у августу 2026. евалуација није завршена. Више од годину дана истраживачи чекају исход једног од најважнијих конкурса за финансирање научних пројеката.

Ту су и СПИРИ и мања финансијска аутономија универзитета, као и недовољна средства и улагања у опрему без које је озбиљан савремени научни рад готово немогућ.

Не може држава годинама да штеди управо на ономе од чега зависи квалитет универзитета, а онда да се, када стигну последице такве политике, прави изненађена и кривицу пребацује на академску заједницу.

Право питање није зашто је УБ пао. Право питање је како је, упркос свему, и даље међу 600 најбољих универзитета на свету.